Deca koja kradu

Kada dete ili tinejdžer kradu, uobičajeno je da su roditelji zabrinuti. Najčešće pitanje koje postavljaju sebi je, da li je njihov sin ili kćer "maloletni delikvent."
Za svako dete je normalno da uzme nešto šta mu privlači pažnju. Ovo se ne treba smatrati krađom sve dok dete ne bude dovljno staro da razume da uzimanje nečega, što pripada drugoj osobi, nije dobro. To je obično između 3 i 5 godina. Pre toga dete ne može razumno shavtiti tuđa građanska prava i treba mu pomoći u učenju sa razumevanjem tog ograničenja. Roditelji trebaju aktivno da uče svoju decu o tome šta znači biti vlasnik nečega i kakvi su odnosi sa drugima su poželjni.



Roditelji su bazični modeli po kojim dece uče. Ako roditelj dođe kući sa kancelarijskim materijalom, olovkama ili priborom sa posla ili se hvališe oko greške prodavačice iz prodanice u računu, lekcije o poštenju će biti veoma teške za dete da ih razume.
Iako nauče da je krađa loša, starija deca i tinejdžeri kradu iz različitih razloga.
Mladi mogu da kradu da bi se izjednačili, ako brat ili sesta dobijaju više poklona. Ponekada, deca kradu da bi pokazala prijateljima da su hrabra, ili da bi poklonila nešto porodici i prijateljima ili da bi bili prihvaćeni od drugih. Deca mogu da kradu i zbog straha od zavisnosti, odnosno, ne želeći da budu zavisna od bilo koga, uzimaju šta im je potrebno.
U onim slučajevima kada krađom dete izkazuje bes ili pokušava da se sveti svojim roditeljima, oni trebaju da se razmisle da li dete krade iz potrebe da privuče njihovu pažnju. Ukradeni predmet može da postane zamena za ljubav ili pažnju. To je znak da roditelji trebaju da se potrude da pokažu detetu da je važan član porodice.
Ako roditelji preduzmu odgovarajuće mere, u većini slučajeva krađa prestaje. Pogotovo sa odrastanjem deteta. Roditeljima koji su saznali da njihovo dete krade, dečji psihijatar preporučuje da:

* Se uvere da dete ne profitira od krađe
* Kažu detetu da je krađa loša
* Pomognu mlađima da plate ili vrate ukradeni predmet
* Izbegavaju prekoravanje, predviđanje budućeg lošeg ponašanja, ili da govore da sada posmatraju dete kao lopova i lošu osobu
* Uvere dete da je ovakvo ponašanje potpuno neprihvatljivo u porodičnoj tradiciji i zajednici.
Kada dete plati ili vrati ukradenu robu, roditelji ne trebaju ponovo da komentarišu slučaj. To će detetu pomoći da bez krivice započne ili nastavi sa dobrim ponašanjem.
Ako su krađe učestale ili su udružene sa drugim simptomima ili problemima u ponašanju, krađa može da bude znak mnogo ozbiljnijih problema u detetovom emotivnom razvoju ili problema u porodici. Deca koja učestalo kradu mogu takođe da imaju problem poverenja u druge ljude i formiranja bliskih veza. Takva dece će radije okriviti ponašanje drugih, nego se osećati krivim. Mogu govoriti "Ne daju mi ono što mi treba, zato moram sam da uzimam." Procena od strane dečjeg psihijatra bila bi od koristi takvoj deci.
U tretmanu deteta koje krade učestalo, dečji psihijatar će proceniti razlog koji leži ispod potrebe deteta da krade i razviti plan tretmana. Važni delovi tretmana podrazumevaju pomoć detetu da nauči da ostvaruje veze i poverenje. Porodično savetovanje ima za cilj da pomogne porodici da podrži dete u procesu promene u osobu koja ne krade i razvija se bez zastoja ili defomacija.