O Srpskim slavama

O Srpskim slavama


Slavski kolac

Kada su se, pre gotovo cetrnaest vekova, Srbi, u vreme opšte seobe Slovena, doselili na Balkan i zauzeli zemlje oko Dunava, u nove krajeve poveli su i svoj panteon slovenskih bogova. Srbi, kao i ostali stari Sloveni, verovali su da ima mnogo bogova, od kojih im najpoznatiji behu: Perun, gromovnik, za koga su mislili da bije gromom i da pušta s neba kišu, sneg i tucu (grad); Daj bog, koji je obasjavao zemlju svetlošcu svojih zraka i cinio da na zemlji sve raste i radja; Stribog, koji pušta vetar i oluju, i kaznjava sve nevaljale, grešne i nepoštene ljude; Usud, koji odreduje svakom coveku sudbinu; Davor, bog rata, koga su Sloveni prizivali u ratnim prilikama; Ljelj i Lada, bozanstva mladosti, lepote, ljubavi i milovanja, a pratila su ih još mnoga polubozanstva i natprirodna bica: vile, veštice, zmajevi, karakondzule, vukodlaci...

Srbi su, kao i drugi indoevropski narodi na tom stupnju razvitka, verovali da se bogovi moraju umilostiviti te su im prinosili, obicno s proleca i s jeseni, mnogobrojne zrtve u stoci, prvim plodovima, zitu, jelu i picu, zahvaljujuci im se tako na bericetnoj zetvi, plodnosti, zdravlju i svakom drugom dobru koje im je od bogova dolazilo. Zemlje u koje su se Srbi doselili, bile su pod grckom vlašcu, koja je vec prihvatila hrišcansku veru. Zato su grcki vladari, još od cara Iraklija, nastojali da Srbi i drugi nehrišcanski narodi predju u hrišcanstvo. To je, naravno, dosta teško išlo: s jedne strane, paganska verovanja bilo je teško suzbiti, a s druge, latinski, a potom grcki sveštenici propovedali su novu veru na latinskom i grckom jeziku, koji Srbi nisu razumeli, a još manje su razumevali i opirali su se nametanju grckih obicaja i nacina zivota.
Tek posle dve stotine godina, u devetom veku, sa prosvetiteljnim i propovednickim radom Cirila i Metodija poce se hrišcanstvo organizovano širiti i utvrdjivati medu Slovene uopšte, pa i kod Srba. Cirilo i Metodije su Hristovu nauku zapoceli propovedati na razumljivom slovenskom jeziku, a sastavili su i slovensku azbuku, nazvanu "cirilicom", kojom se i danas sluze Srbi, Crnogorci, Makedonci, Rusi i Bugari, te se crkvene knjige poceše prevoditi sa grckog na slovenski jezik.
Ovo vracanje u daleku prošlost vazno je zbog razumevanja jednog od najdrevnijih obicaja u Srba - Krsne slave (krsnog imena, sveti, svetog, blagdana - kako se sve u raznim krajevima zove). U vreme primanja hrišcanstva Srbi su ziveli plemenskim zivotom, a plemena su opet bila podeljena na mnoge vece i manje zadruge, porodice, i svaka ta porodica i pleme, pored opštih bogova, imala je i svoga plemenskog ili domaceg boga, kao zaštitnika plemena, kucne celjadi i stoke. Cesto je taj zaštitnik bio personifikovan u liku kakvog pretka, ciji je dobri duh cuvao kucu od zlih duhova i pripomagao porodici u svakodnevnom zivotu. Zato mnogi istrazivaci narodnih obicaja smatraju da je današnja slava secanje na pokojne pretke, kucne zaštitnike, i poreklo ovom obicaju nalaze u herojskom kultu kod Grka i kultu rimskih bogova - Lara i Penata.
Drugi pak smatraju da je krsna slava nastala kao secanje na onog pretka koji je prvi primio hrišcansku veru, odnosno na onaj dan kada je koje pleme ili porodica kršteno. Tako su se jedni krstili na sv. Nikolu, drugi na sv.Vrace, treci na Djurdevdan i sl. Kako je svako pleme imalo svog plemenskog ili domaceg boga, kao pokrovitelja i zaštitnika, umesto njih je svako novokršteno pleme ili porodica u hrišcanstvu uzela za svog pokrovitelja i zaštitnika onog svetitelja na ciji se dan krstila, i tome se svetitelju, kao bozjem posredniku, pocela moliti i svake godine kad je dolazio taj dan, koji se svetkovao kao spomen doticnog sveca, porodica je taj dan svecano i proslavljala.
Ovo drugo shvatanje je daleko blize zvanicnom crkvenom tumacenju postanka krsnih slava. Medutim, da je poreklo slave mnogo starije kazuju i mnogi do danas odrzani obicaji o mnogim crkvenim praznicima, Bozicu, Uskrsu, Djurdevdanu.
Mnogi istrazivaci u slavskim ritualima paljenja svece, pripremanju zita (koljiva), prelivanju zita vinom, vide elemente kulta mrtvih, animistickog kulta predaka ("da bi se njihove duše u prijateljstvu odrzale sa zivim potomstvom"). Drugi pak smatraju da se skoro svi tragovi paganizma odnose na kult plodnosti, a ne na kult predaka. Sadrzaj skoro svih zdravica i molitava jeste obezbedjenje plodnosti. Tako, na primer, prilikom stavljanja kolaca u sito ili kad se sitom udara u nadvratnik kaze se: "Neka je sita godina da bog da!" ili se uzima cesto sito "da bi pšenica cesto radjala" uz reci: "Da je veleglasna i bericetna godina, Bog da pokloni u ljude i u stoku zdravlje, u domu i polju bericet i svako dobro".
Bilo kako bilo, ne moze se sporiti da se u slavskim obicajima odrzalo mnogo predhrišcanskih elemenata, cak i više no što se u prvi mah moze zapaziti. Sveti Ilija "Gromovnik" je u narodnom predanju zadrzao mnoge prerogative boga Peruna, a Sveti Nikola, kao zaštitnik pomoraca i brodara, direktni je "naslednik" bogova mora i tekucih voda.
Vec na osnovu ovih napomena moze se videti na kakvim su sve mukama bili hrišcanski sveštenici iz desetog ili jedanaestog veka koji su se upinjali da suzbiju i iskorene mnoge drevne obicaje, verovanja i navike kod pokrštenih Srba, i zamene ih poštovanjem hrišcanskih svetaca i bozjih ugodnika.
Pa ipak, iako srpski obicaj slava nema niceg hrišcanskog u svom prvobitnom korenu, on je ipak i od hrišcanske crkve primljen i odobren.
Kako se to desilo?
Prvi pouzdani istorijski podaci, koje danas imamo o krsnoj slavi u starim knjigama i zapisima, nazivaju ovaj savremeni nacionalni srpski praznik "pamjat svetom" i vezuju ga za pomen mrtvima - "za pokoj". Proslava "svetog" imena imala je mnoge prastare, dohrišcanske elemente: obavljala se uz krvnu zrtvu (pred crkvu su dovodjena goveda i ovnovi, ili su donošeni jaganjci i golubovi u samu crkvu gde im je sveštenik, pre klanja citao narocite molitve a katkada je i sam, cak i pred zrtvenikom kraj oltara, klao stoku i za to dobijao kozu i grudi zaklane zivotinje), a gozbe i pirovi odrzavali su se u crkvi ili pred samom crkvom. Medutim, Svetosavska srpska crkva, cim je 1219. godine osnovana samostalna Zicka arhiepiskopija, u program svog reformatorskog rada uvela je i nastojanje da i proslavljanje "svetog", kasnijeg "Krsnog imena", kao i davanje podušja, saobrazi što više duhu i formi hrišcanske beskrvne zrtve, i stvorila jednu ustanovu koja je u granicama Zicke arhiepiskopije, docnije Pecke patrijaršije, dobila narocito nacionalno obelezje i tokom vremena pocela se smatrati kao iskljucivo srpska, i to više nacionalna nego verska institucija.

Narocitu ulogu u stvaranju krsne slave imao je prvi srpski arhiepiskop Sava Nemanjic (1174-1235). Verovatno pod njegovim licnim uticajem, Srpska crkva je, pod pretnjom gubitka cina, zabranila sveštenicima da citaju molitve govedu, ovci ili golubu, kao i da primaju te zivotinje u crkvu i ucestvuju pri narodnim gozbama, koje se priredjuju u spomen svetih ili za pokoj umrlih kod hramova. Ko hoce da cini pomen svetome ili daje gozbu za dušu mrtvima, mora da zakolje, što zeli i što moze, kod svoje kuce, meso zaklane zivotinje dobro da opere od krvi, ispece i u svome domu iznese na trpezu gostima. Samo tako spremljenu gozbu, u domu svakoga ko slavi svetitelja, moze sveštenik doci da blagoslovi; pa ce tako, uz jelo i ceo taj dom blagosloven biti. Upucujuci dakle, svecarske gozbe u kuce i porodice svojih vernika i dopustivši sveštenicima da te gozbe mogu blagosiljati narocitim ritualom, Srpska crkva je uspela da stvori osnovu za formiranje jednog posebnog domaceg praznika - Svetog ili Sveca, Krsnog imena ili Slave.

Da je Svetosavska crkva udarila temelje savremenom nacinu proslavljanja Krsnog imena, dokazuju i mnogi pisani izvori koji ukazuju da su svi glavni ritualni rekviziti današnje Krsne slave bili ustanovljeni kao takvi vec u doba Svetog Save. Oni koji su hteli da slave "pomen svetom" mogli su donositi u crkvu svece, prosfore (krsni kolac), koljivo, zejtin i tamjan na blagosiljanje, a tadašnji sveštenici su, u nedostatku pisanih pravila i rituala, sami stvorili mnoge molitve i rituale, koji se, uz male izmene i danas upraznjavaju kod slavskih obreda. Tako su se pravoslavni Srbi, u nacinu proslavljanja pojedinih, narocito izabranih svetitelja, izdvojili od ostalih pravoslavnih naroda i razvili jedan svoj opštenacionalni domaci kult i stvorili poseban ritual, dok su Grci, Rusi, Bugari, Rumuni, kao i ostali pravoslavni narodi, sa opadanjem stare hrišcanske revnosti, sve manje i redje licno proslavljali pojedine svetitelje, pa se, najzad, taj obicaj kod njih sasvim i izgubio.

Sam ritual Krsne slave je istovremeno i crkveni i narodni. Svi neophodni slavski rekviziti: sveca, hlebovi, pšenica ili koljivo, vino, ulje i tamjan, jesu ujedno i crkveni rekviziti. Ikona Krsnog imena smatra se kao neophodan rekvizit slave, iako je neki svecari ni danas nemaju. Glavni obredi u kuci, a narocito lomljenje ili rezanje kolaca, dizanje u slavu, razne zdravice nastali su kao rezultat narodnih obicaja, ali danas imaju i crkveni karakter.
Uporedo sa Krsnom slavom, kao domacom i naslednom porodicnom institucijom, postojao je vec od najstarijih vremena kod nas obicaj da se pojedini clanovi porodice, u izvesnim teškim trenucima zivota, licno i dozivotno, zavetuju kakvom drugom svetitelju, kome su se u nevolji obratili za pomoc. Ovaj obicaj zove se preslava (prisluzba, prisluzbica, posluzbica). Lep primer preslave imamo u narodnom predanju kada se Stefan Nemanja, dok je bio suzanj kod svoje brace, obratio Svetom Djordju da mu pomogne, obecavajuci mu za to: "Posluzu ti, svete, v'se dni zivota mojego". Nemanjici su, inace slavili Krsno ime svetog Arandjela. Taj obicaj i danas je dosta prisutan, narocito u juznoj Srbiji, a nastajao je u vreme velikih seljenja i raseljavanja, pljackanja i robljenja, gladnih godina, velikih pozara i poplava, teških bolesti i pomora. Preslava se svetkuje kao i Krsna slava, ali manje svecano.